Običaj čuvanja i negovanja zrikavaca zbog njihovih poznatih i priznatih muzičkih sposobnosti, drevni je kineski običaj. Pojedini spisi iz vremena dinastije Tang (618-907) govore upravo o tome. Međutim, to svakako nisu i najstariji pisani tragovi o muzičkom druženju ljudi i insekata. Izvesno je da su nekada davno dvorske dame kupovale cvrčke i čuvale ih u posebno napravljenim kavezima, ili nekoj vrsti kutija. Pojedini kavezi bili su veoma skupoceni i lepi. Zrikavci su predstavljali damsko društvo, muzičare koji su bili u jedinstvenoj prilici da im svojom «svirkom» prekrate duge, samotne jesenje noći.
Mesečina, vetar i zrikavci … Setno, ali romantično.
Pa to je u stvari ambijentalna muzika! – rekao bi neko danas.
Za vreme dinastije Song (960-1279) zrikavci se pominju gotovo redovno u različitim spisima, najčešće kao izvor razbibrige. Ono što su na dvorovima na zapadu bili lovački psi ili konji, u Kini su bili zrikavci.
Od tih davnih dana, zrikavci se nisu promenili: baš kao i danas, bili su mali, nesposobni da povrede čoveka, ali spremni da neumorno «muziciraju». Zanimljiva je priča o jednom slavnom kineskom ratniku i zrikavcima. Naime, general Jia Sidao koji je živeo u 13. veku, bio je zadužen za osmatranje i bezbednost granica. Pa ipak, sudbina je htela da bude upamćen kao veliki muzički poklonik. Tačnije rečeno, kao čovek opsednut muzikom zrikavaca. Toliko je Jia razmišljao o tome gde će i kako naći zrikavce i stalno bio obuzet njihovom svirkom, da je polako počeo da zaboravlja i zanemaruje sopstvene vojničke dužnosti. Kineske granice postale su «bušne» kao sir, jer je general umesto da brine da li će varvari banuti u zemlju, sav blažen po čitav dan slušao duge koncerte zrikavaca. U svojoj ljubavi prema zrikavcima, otišao je toliko daleko, da nije želeo da brani granicu na određenom mestu kako ne bi povredio naseobinu cvrčaka!
Za vreme dinastije Ming (1368-1644), Kinom je vladao i car Suanzong koji je upamćen kao neprikosnoveni čuvar mira, a pre svega kao kulturan i obrazovan čovek. I on je bio zaljubljenik u muziku zrikavaca. Zrikavci su bili careva omiljena razbibriga: pratio je njihove borbe, muzička nadmetanja i lično se brinuo o svojoj zbirci insekata-svirača. U stvari, tokom devetogodišnje vladavine, car Suanzong redovno je slao svoje činovnike i vojnike po selima da istražuju i obaveste ga o svim postojećim vrstama zrikavaca kako bi se omogućio njihov neometani razvoj. Car je ponekad donosio uredbe po kojima bi se zabranjivalo obrađivanje pojedinih delova zemlje, plodnih livada jer su baš tu živeli zrikavci. I danas, u pojedinim oblastima Kine seljaci bolje zarađuju prodajući zrikavce nego obrađujući zemlju.
Posedovati sopstvene cvrčke, lične muzičare, «veliki», ili pak «kamerni orkestar», u Kini je bila stvar društvenog prestiža. Postojale su dve škole «obučavanja», odnosno držanja zrikavaca; jedni su u pomenutim velikim kavezima (korpama) čuvali isto tako veliki broj zrikavaca koristeći ih pre svega za kockanje, raznorazne hazarderske igre, ili borbe. Shodno tome, zrikavci su predstavljali svojevrsni porok.
Drugi razlog držanja ovih insekata, bio je sasvim drugačiji. Ljudi su ih negovali i čuvali da bi ih slušali, jer im je bilo poznato da je muzika zrikavaca blagotvorna i za dušu i za telo, ukratko – za dobrobit čitavog organizma. Kinezi su znali da muzika zrikavaca oslobođa od napetosti i da i u kućnim prilikama donosi raspoloženje kakvo vlada u netaknutoj prirodi. Zrikavci se najsnažnije čuju posle oluje, kada se sunce ponovo pomalja iza oblaka. Njihova svirka dolazi kao znak smirivanja. Isto bi trebalo da važi i za čoveka. Posle burnog i napornog dana ispunjenog mnogobrojnim obavezama, trebalo bi da nastupi opuštanje. Zrikavci kao da nas obaveštavaju da je ponovo sve mirno, da je sve u redu, da mir vlada svetom.
Poslednjih godina izvršena su mnogobrojna medicinska i psihološka ispitivanja u vezi sa «muzikom» zrikavaca: potvrđeno je da na ljude iz sasvim različitih kulturnih sredina, ljude potpuno drugačijih običaja i vere, zrikavci sa svojom muzikom deluju jednako: donose osećanje spokojstva.
Trgovina zrikavcima u tokom Song i Ming dinastije, kao i Kving dinastije, bila je deo svakodnevnog života. Zbog toga se zrikavci često pominju u različitim tekstovima, knjigama i spisima. Iz starih dokumenata možemo da saznamo mnogo toga o zrikavcima; između ostalog, kako su, na primer, zrikavci poznati kao «zlatna zvona» smatrani najelegantnijim, te da najbolje odgovaraju prostranim palatama, budući da njihove istančane melodije na najplemenitiji mogući način ispunjavaju prostore. I ne samo prostor, već i čitavu noć…
Vešti trgovci najčešće koji se bave prodajom zrikavaca po pijacama, tvrde obično da zrikavci dolaze iz suvih predela, jer se veruje da je njihova pesma najlepša. Međutim, entomolozi kažu da zrikavaca ima gotovo svuda i da ne «sviraju» lepo samo oni iz suvih oblasti… Međutim, nije ih baš lako uhvatiti. Najlakši način hvatanja jeste uz pomoć dinje. Lovci očiste dinju i njene komadiće stave na poslužavnik. Posle određenog vremena dolaze zrikavci jer su ogladneli. Onda se na njih baca mreža ili korpa.
Kinezi nisu bili samo vešti lovci na zrikavce, već su znali i kako da ih gaje, razmnožavaju ne bi li živeli što duže – i onda kada nije njihovo vreme. Treba imati u vidu da zrikavci žive samo šest do osam nedelja. Osim toga, postoji vrlo velika razlika u zvuku među različitim zrikavcima. Doduše, ta razlika ne potiče samo od vrste zrikavca, već i od godišnjeg doba. Na prmer, letnji zrikavci «sviraju» tako da se u njihovoj muzici može opušteno uživati samo ako su udaljeni od slušaoca. Zanimljiv je i sledeći podatak: Kinezi su zrikavce poklanjali prijateljima i susedima kada bi im se rodilo dete. Njihova «muzika» bila je zamena za zvečku, majčino pevanje ili muzičke kutije na navijanje.
Cvrčci ulovljeni u zimu, «sviraju» tiše, njihova muzika je blaža i na izvestan način setnija. Dakle, kavez sa zimskim zrikavcem mogućno je postaviti i blizu kreveta, u sobi gde se nalazimo. Njegova muzika neće ometati slušaoca ukoliko se bavi nečim drugim – čita, piše, slika…
Dakle, gajenje zrikvaca može biti unosan posao, ali je pre svega strast. Nije ih lako odgajiti, hraniti, čistiti njihove kaveze. Sromašni Kinezi, strasni zaljubljenici u muziku cvrčaka, davali su zimi i poslednju paru za ugalj kako bi u prostoriji gde su boravili njihovi zrikaci održavali istu temperaturu, a to je 33 stepeni Celzijusa. A u drugoj sobi su se smrzavali sa članovima porodice…. U februaru i martu cena zrikavaca obično dostiže vrhunac, jer svi dobro znaju šta su odgajivači morali da učine kako bi ih održali u životu tokom zime. U davna vremena, vlastela je unapred plaćala odgajivačima zrikavaca kako bi obezbedili najbolje uslove za njihov razvoj. Tako su najbrže dolazili do svog kućnog orkestra.
Naposletku, stižemo do najzanimljivijeg dela priče o zrikavcima-muzičarima. U Kini su u davna vremena postojali neobični majstori, zanatlije posebnog kova. Bili su to štimeri zrikavaca. Jasno je – bili su izuzetno cenjeni, s obzirom da su vladali veštinom koja se činila nesavladivom. Štimere zrikavaca nazivali su dian yao. Njihovi pokreti mogu možda jedino da se mere sa veštinom današnjih mikrohirurga. Ukratko, trebalo je da malu količinu (gotovo neznatnu) posebne vrstu smole, slične kalofonijumu, zagrejanu do određene temperature, a zatim stave na krilo zrikavca kako bi ga otežali do određene mere i tako mu promenili zvuk – naštimovali ga! Ukoliko bi štimer pogrešio, pomerio za delić milimetara, stavio topliju ili hladniju smolu na krilo, «muzičar» bi zauvek zaćutao. Ukoliko bi uopšte preživeo.
Inače, zrikavci pripadaju pravokrilcima kojih ima oko dvanaest hiljada vrsta, rasprostranjenih bezmalo po celom svetu, a posebno u toplijim krajevima. Pravokrilci nisu vešti letači, već se kreću sa jednog mesta na drugi skačući, što im omogućavaju dugačke i razvijene noge. Oni odašilju zvukove i tako se sporazumevaju. Većina ima dobro razvijena krila od kojih je prvi par uži i kožast, a drugi znatno širi. Doduše, neki imaju sasvim kratka krila, dok su im čeljusti snažne. Njihov slušni aparat smešten je u prednjoj potkolenici, a greben (nazvan tegmina) – na prednjem levom krilu. Kad životinja tare njime po desnom krilu poroizvodi ton, tačnije zvuk. Taj zvuk pojačava opna na desnoj prednjoj nozi. Eto, to je taj složeni muzički instrument tela zrikavca.
Svirka zrikavaca može da traje satima i satima, a prekida se samo kada cvrčak promeni položaj kako bi ga bolje čuli. U stvari, do čovekovog uha ne dopiru baš svi treptaji tananog instrumenta zrikavaca, iz jednostavnog razloga što naš sluh nije do te mere istančan. Utvrđeno je da tečnost u venama krila zrikavaca takođe doprinosi na izvestan način jačini i prirodi zvuka koji proizvode. Zanimljivo je da su zrikavci u stanju da isključe svoje slušne aparate tako da ne čuju sopstveno sviranje!
Kao što je mnogima poznato, samo mužjaci zrikavci «sviraju» i to zbog vrlo važnog razloga: da bi svojom muzikom privukli ženke, da bi osigurali potomstvo. Kako bi se izbegla «ljubavna zbrka», svaka vrsta zrikavaca ima sopstvenu pesmu. Ženke to naravno čuju, tako da se opredeljuju za određenu vrstu muzike.Smatra se da su najglasniji zrikavci iz porodice oecanthus kojih inače ima najviše u Kini. Dakle, iako pevaju zajedno, na prvo slušanje . unisono, njihovi ritmovi su različiti i tako nastaju sasvim originalne «kompozicije». Na muziku takođe utiče i spoljašnja temperatura vazduha, kao i razvijenost samog insekta, odnosno oblik i veličina krila.
U najbolje svirače ubrajaju se «banbusova zvona» ili oechantus sinesis. Oni uspevaju da usklade svoju pesmu međusobno, tako da njihovo zajedničko muziciranje zvuči zaista neobično, poput najbolje uvežbanog orkestra. «Mastiljava zvona» hoeoxipha lycoides sviraju tiho, ali je njihov repertoar mnogo širi. Menjaju pesmu zavisno od doba dana i temperature vazduha. «Velika žuta zvona» – anaxipha, najuporniji su svirači: oni muziciraju bez obzira da li je dan ili noć, da li je hladno ili toplo, vlažno ili suvo. Jedini uslov jeste da ne budu gladni. Najmoćniji muzičar među zrikavcima je «nebesko zvono», trujalia hibinonis, poznatija kao «velika lauta». Taj zrikavac potiče sa severa Kine i niko mu se ne može suproptstaviti kada je reč o jačini zvuka koji proizvodi. Najumilnije možda zvuči «zlatno zvono» – homeogryllus japonica. Međutim, tom zrikavcu naophodno je nadahnuće – prisustvo ženke. Blizina mogućne ljubavi od njega čini najmaštovitijeg kompozitora i nepogrešivog izvođača. Ko zna koji dokaz po redu da ljubav čini čuda.
Zahvalnica: Posebna zahvalnost gospođi Mimi na dozvoli za objavu teksta!
@ Copyright OSAM 2023
Ukoliko želite da podelite tekst, molimo da navedete izvor. Kopiranje teksta ili uzimanje njegovih delova dozvoljeno je ukoliko navedete kao izvor blog centra OSAM. Hvala!